ваздухопловни савез србије лого

Једриличарство

Садржај
    Add a header to begin generating the table of contents

    Спорт и историја

    Ваздухопловно једриличарство

    Први кораци летења једрилицама везани су за летове на падини и по неки „скок“ са једен падине на другу. Касније са интересовањем за метеорологију, откривањем успона струјања погодних за једрење (такозване термике), једриличарство није више било везано само за падину и једриличари су почели да остварују прве прелете дуже од 50 километара.

    Ваздухопловно једриличарство представља спортску и рекреативну активност летења безмоторних летелица (једрилица) уз коришћење термичких стубова, који омогућавају „пењање“ до одређених висина, а које даље омогућавају извођење прелета.

    Стартовање једрилице

    Постоји неколико начина за стартовање једрилица за свакодневне сврхе али за такмичења, најчешћи је вуча авионом,  за који је једрилица прикачена ужетом.

    Механизам откачињања постоји на оба краја из безбедоносних разлога али обично ће се пилот једрилице откачити од авиона (или тегљача) на претходно одређеној висини, од најчешће 600м, или онда када је достигао довољну висину како би једрилица остала у ваздуху (и/или наставила да се пење док се очекује почетак такмичења) или где се веома повољни услови могу искористити у већ наведене сврхе.

    Покретачка сила у једлиличарству у потпуности произилази из разумног коришћења природних појава, узлазног струјања топлог ваздуха, успоног струјања ваздушних таласа и ваздуха који се одбија од падине. Неке једрилице за такмичења данас имају мале моторе које најчешће увлаче у трап иза кабине пилота.

    Различите класе

    Иако данас постоје такмичарске класе за једрилице ,,вишеседе“, што у тренутном ступњу развоја једриличарства означава двоседе, једрилице са једним седиштем иза другог и којима се такође може управљати самостално, једриличарство је и даље спорт индивидуалног подухвата тако да се национални тим састоји од појединаца (или парова у једној једрилици) који се такмиче у такмичарској класи за појединачне успехе.

    Систем класа се развио из три основне категорије, засноване на распону крила. То су биле и остале Стандард и 15-метарска класа, обе са истим растојањем од једног врха крила до другог, с тим што Стандард класа једрилица нема закрилца док их једрилице 15-метарске класе (некада Тркачке класе) имају. Трећа традиционална класа је Отворена класа у којој су добродошле различите врсте ,,великих крила“. Све три имају баластне резервоаре за воду која се одбацује, како би се побољшао учинак у одређеним условима. ФАИ Комисија за ваздухопловно једриличарство дозволила је додатне класе са појављивањем нових једрилица и са показаном довољном потражњом. Али како је процес производње једрилица од идеје до првог такичарског лета дуг, а да не помињемо улагања, ФАИ Комисија за ваздухопловно једриличарство мора да планира неколико година унапред нуђење првенства у било којој новој класи. Национална, Европска, Континентална и Светска првенства у било којој једној класи имају потпуно једнаку вредност али могу се одржати на различитим локацијама. Пошто број класа и учесника данас превазилази онолико колико је могуће безбедно распоредити на једном аеродрому, сада постоје две локације које се користе за Европско (које се одржава непарне године) и Светско (које се одржава парне године) првенство, и свако обухвата три, максимум 4 класе. На пример, 2012. године су се 15-метарска, 18-метарска и Отворена класа такмичиле у Јувајдију (Увалде) у Тексасу, САД, а Клуб, Стандард и Светска класа у Аргентини. Првенства за жене и јуниоре, на којима је број пријављених такмичара мањи, одржавају се за одабране класе на једној локацији. У већини случајева, два пилота по класи са резервама плус било који тренутни шампион се могу пријавити за једну државу. Женски пилоти и пилоти јуниори могу да се тамиче на свим дешавањима али имају своја намењена велика првенства, где су дозвољена три пилота по држави како би се подстакло њихово учествовање, које служи као одскочна даска и као давање подстицаја за ове две групе.

    Клуб класа настала је како би омогућила такмичење на међународном нивоу за једрилице клуб типа за велики број талентованих  пилота који нису у могућности да приуште скупоцену модерну једрилицу. Ова класа је одржала старије али и даље валидне типове једрилица. Коришћењем различитих типова, ова класа је хендикеп класа према хендикеп листи заснованој на већ познатим перформансама сваке једрилице и на њој није дозвољен баласт. Ова класа је веома популарна и често се за њу пријави више него што је предвиђено.

    С обзиром на то да цене свуда расту, ФАИ Комисија за једриличарство је одржала такмичење 1990-их за осмишљвање једрилице која неће да кошта више од пола цене просечног породичног аутомобила. Изабран је пољски  “PW5 Smyk” и за њега се надало да ће се производити и продавати широм света а једнотипска такмичарска класа направљена за њега названа је ,,Светска класа“. Нова 13,5-метарска класа укључује једрилицу Светске класе као један тип који је у складу са спецификацијама нове класе.

    Врсте задатака на првенству

    Пошто су људска бића по природи такмичарски настројена, није прошло много од откривања како се управља једлилицама да су пилоти започели да се такмиче. Рана такмичења је међутим ограничавала неразвијеност овог спорта, наука о ваздушном једрењу која је тек требало да буде откривена, и наравно наш стари пријатељ/непријатељ – временске прилике. И даље се причају приче о ,,ваздушном једрењу низ ветар“ где су једрилице летеле у правцу ветра онолико далеко колико је ветар могао да их одува док траје дан. Кажу да је то било веома забавно, али повратци су били веома дуги, толико да се неки нису вратили на време да поново лете сутрадан, а да не говоримо о умору екипа које су морале да их прате.

    Према томе, курс са више окретних тачака, најчешће садашњи класични троугао, показао се као боља идеја, пошто су они који су завршили задатак слетали у базу. Ипак, бодовање је било компликовано за пилоте  који нису били у могућности да се врате до базе па су одлучили да безбедно слете на друго летилиште или на неку другу доступну површину, најчешће пољопривредно земљиште тако да је било потребно креирати формулу која је оним пилотима који су завршили трку давала поене за брзину док је оним који се нису вратили назад давана поене за прелет растојања. На неким такмичењима, бодовање се састојало од комбинације поена за брзину и растојање.

    Врсте задатака: Брзинске дисциплине (Speed Tasks) – лет око класичног троугла или другог курса који се састоји из више делова и Дисциплине са додељеним зонама (Assigned Area Task) у којим пилот бира где ће бити окретне тачке у некој области насупрот једној, задатој окретној тачки. Предност ове дисциплине је могућност да се избегну области неповољних временских услова а да се притом и даље добију поени.

    Међународна првенства

    Међународна првенства се одржавају широм света. Пилоти изабрани на основу њихових резултата  на домаћим такмичењма могу учествовати на Европским првенствима у једриличарству који се смењују са Светким првенствима на сваке две године. У години одржавања Европског првенства, постоји и одвојено Светско првенство за пилоте у јуниор категорији до 26 година и за женске пилоте. Одвојена такмичења за жене основана су не да би дискриминисала жене већ да би их охрабривали да наставе да се баве летењем јер многе одустану због породичних и других обавеза.

     

    Такмичарски правилник

    Литература

    Приручник за инструкторе једриличарства

    Документа ДЦВ-а која се односе на једриличарство

    Контролне листе и процедуре за једриличаре – Милан Петковић (енглески и српски језик)

    Ваздухопловно једриличарство ВСЈ

    Видети и бити виђен

    FLARM Систем за избегавање судара

    Програм обуке за инструкторе на једрилицама FI(S)

    ИЗАБРАНИ ПЕДАГОШКИ ПРОБЛЕМИ – СКРИПТА ЗА НАСТАВНИКЕ ЈЕДРИЛИЧАРСТВА

    План обуке за инструкторе једриличарства за 2018/2019.годину