fbInstagram

110 godina od prvih letova Ivana Sarića 16. oktobar 1910-2020

Vazduhoplovstvo, na ovim našim prostorima, ima izuzetno dugu i bogatu tradiciju. Još krajem XVIII veka, na nebu, nad uspavanom panonskom ravnicom, s vremena na vreme, vidjali su se baloni kako lebde nošeni vetrom i vazdušnim strujama, pa su ih u narodu nazivali “lebdilje” i “vazdušne lopte”. Agošton Kiš, bogati jermenski veleposednik iz Elemira,  koji se avgusta 1791. godine vratio iz Pariza, zadivljen onim što je tamo video, pozvao je svoje francuske prijatelje, ljubitelje balona, i uz njihovu pomoć, i pomoć njihovih žena, napravili su prvi balon u Banatu. Krajem maja naredne godine, posle uspešnog uzletanja uz pomoć toplog vazduha, balon u kome je bio Kiš sa još dva putnika, nošen vetrom, prevalio je put do Tise, gde se prinudno spustio.

Pančevački lekar, dr. Vladimir Aleksić, pravio je modele jedrilica koje je puštao sa terase svoga sanatorijuma, da bi zatim napravio i dvokrilu jedrilicu u prirodnoj veličini. 17. oktobra 1909. godine izveo je prvi probni let sa brežuljka, na svom imanju, kod srednjevekovnog srpskog manastira Vojlovica u Pančevu.

A onda su došli i prvi aeroplani...

slika01

Jedan od prvih, malobrojnih lečetača, na sopstvenoj letelici, s početka prošlog veka,  Ivan Sarić, rođen je 27. juna 1876. godine u Subotici, od oca Paje i majke Ane. O dečačkim danima malo se zna, ali je bio višestruko nadaren, pa na jednom mestu, o tom periodu svog života kaže: „U to vreme bio sam dobar guslač i flautista i na više koncerata sam sudelovao u Miškolcu.“ Sa 11 godina upisuje se u subotičku gimnaziju, ali je ne završava, već u leto 1896. godine maturira na Višoj trgovačkoj školi u Miškolcu, čime stiče uslove za činovničku karijeru.

            Ivan Sarić je bio izuzetno uspešan i svestran sportista. Bavio se gimnastikom i atletikom, biciklizmom, motorciklizmom, automobilizmom i letenjem. Prvi bicikl je dobio 1891.g i to onaj sa jednim velikim, a drugim malim točkom, a od 1893.g. vozi „koturaču“ – „biciklu“, za koju su doktori, u to vreme, govorili da nije dobra za opšte zdravlje, a novine pisale da nije loša zabava za onoga ko ima viška dve stotine forinti. Kao maturant 1896. Sarić se, na biciklu, takmiči u Budimpešti, osvaja Jubilarnu nagradu grada Pečuja, u Velikom Bečkereku kup Južne Ugarske, a potom biva pobednik više trka u Pešti, Temišvaru, Novom Sadu i Beogradu. Ređaju se i druge velike trke na kojima Sarić osvaja pregršt medalja i pobedničkih lenti, pa tako postaje „medijska“ ličnost, za koju pokazuje interesovanje ondašnja štampa. Prema sopstvenom kazivanju, pored već nabrojanih takmičenja, kaže: „bio sam osvojio još sto prvih, pedeset drugih i oko četrdeset-pedeset trećih nagrada. (...) To su sportski rezultati sa kojima se ne može podičiti ni jedan takmičar-amater niti profesionalac u Ugarskoj“.

slika02slika03

Pored motor-biciklova, koje je pravio sam, druga velika Sarićeva strast, bili su automobili, koje je vozio, bukvalno, do kraja života, kao krepki devedesetogodišnjak. Za života, Sarić je posedovao četiri jednoseda i dvoseda - „kabrioleta“,  vrlo grube izrade, što ukazuje da je to automobiul stvarno  nastao u „domaćoj radinosti.“

U predgovoru svoje knjige-monografije „Ivan Sarić“ autor, Mirko Grlica, 2010. g, piše: „Protekao je ceo vek od javnog leta Ivana Sarića na avionu vlastite konstrukcije,

izvanrednog trijumfa ljudske volje, kakvih se subotička sredina baš i nije nagledala u prošlosti. Njen dominantni, palanački duh nije voleo kreativnost i individualnost, već im je predpostavljao uniformnost, tradicionalizam i rutinu. Iako je činovničkim pozivom i sam bio predodređen  da postane deo tog sveta, takmičarski duh iz mladalačkih, sportom ispunjenih godina, odveo je Sarića u vode istraživanja i konstrukcije. Vrhunac tog odnosa dogodio se 16. oktobra 1910. godine kada je većinska Subotica u hiljadama došla da vidi ludo hrabrog osobenjaka. I onda kada je razum (i jak vetar) nalagao odstupanje, Sarić je sa „pismo-glava“ novčićem u ruci odlučio. I poleteo...

Još dok se bavio motorciklizmom, Ivan Sarić se zainteresovao za avijatiku. Pratio je šta se dešava u svetu, od braće Rajt pa do pionira francuske avijatike, Luja Blerioa, koga je upoznao na aerodromu kraj Pariza, 1909. godine, neposredno pred njegov let preko La Manša.  Krijući se od čuvara, Sarić je krišom snimio njedgov monoplan (jednokrilac), nabavio neophodnu literaturu i uz obećanje nekih prijatelja da će dobiti, trocilindrični  avionski motor “Anzani”, vratio se u Suboticu i  prionuo na posao.  Za ovaj svoj vrhunski tehničko-tehnološki proizvod, onog vremena,  koristio je materijale koji su mu se našli pri ruci: točkove od starog motorcikla,  zatege od žica sa klavira, sedište od prućem pletene  baštenske fotelje, rezervoar od kante za mleko…Tako je nastao avion „Sarić No1“,  jednokrilac, sa rasponom krila od 8,5 m i trupom dužine 7,5 m.  čiju je osnovu činila drvena rešetka spojena okovima i žicama.  Sarić prebacuje svoj monoplan na konjsko trkalište, gde je izgradio skroman hangar u obliku slova „T“. Tu nastavlja sa radom i probama na avionu i motoru. 

slika04

Još tokom juna 1910. godine, prvo rulao po travnatoj pisti-livadi,  upoznavajući svoj avion i mogućnosti motora od 25 KS, da bi posle nekoliko neuspešnih pokušaja i malera koji su ga pratili, uspešno izvodio kraće letove. Upravo za ove događaje vezana je i jedna anegdota koju je, jednom prilikom, Sarić ispričao prijateljima.

            Naime, da bi popularisalo vazduhoplovstvo, gradsko veće Budimpešte je zakazalo Prvo međunarodno takmičenje aeroplanova u Budimpešti, na Rakošu, od 5. do 15. juna 1910. godine, po propozicijama i uz odobrenje - FAI.[1] Veće je za takmičenje opredelilo 250.000 kruna, kao garanciju za tu manifestaciju. To je bilo dovoljno da privuče mnoge asove i pilote iz Ugarske ali i inostranstva, pa se tako na spisku prijavljenih učesnika našlo i ime Ivana Sarića. Da bi se što bolje pripremio, intenzivirao je svoje pripreme. Jednom prilikom, kada njegovi pomagači nisu došli, zbog nekih svojih poslova,  Sarić je zamolio dve snaše, koje su u blizini okopavale kukuruz, da mu pomognu i pridrže rep aviona dok im ne kaže da ga puste. One pristadoše, uhvatiše čvrsto rep aviona, dok je Sarić dodavao gas i povečavao broj obrtaja na motoru. U jednom momentu, snaga vetra koju je pravila elisa, podiže suknje naših snaša i one iznenađene, uz otegnuto ijuuuuuuu, pustiše avion i brže-bolje prihvatiše suknje, da sakriju „sramotu”, jer ispod sukanja nisu mimale donji veš! Ženska čast je spašena, ali je avion pao na „nos”.  Elisa se zabila u zemlju, oštečeno je i krilo, a epolog svega je da Sarićevog imena nije bilo na kraju,u izveštaju među učesnicima Prvog međunarodnog takmičenja aeroplanova u Budimpešti.

Kada je završio neophodne popravke, dovoljno savladao tehniku pilotiranja i stekao neophodno samopouzdanje, Sarić je, želeo da svoje umeće letenja pokaže  sugrađanima. Da bi im skrenuo pažnju na „javni let“ koji planira, Sarić je čitavu Suboticu oblepio sa 1.000 plakata, na kojima obaveštava građanstvo da će u nedelјu, 16. oktobra, u 3 sata popodne, na konjskom trkalištu, on, Sarić Ivan, subotički avijatičar, izvršiti više letova na svom monoplanu. Sarić je  dao i nekoliko intervjua lokalnoj i prestoničkoj štampi, koja je o ovom događaju izvestila javnost.

Međutim, 16. oktobra u zakazano vreme, u 3 sata popodne,  poletanje nije bilo moguće. Sarić je oklevao, čekajući da se vetar stiša, ali vetar nije prestajao da duva. Sarić je, kao i mnogo puta pre toga, odlučio o svojoj sudbini bacajući novčič „pismo-glava“. Na žalost, i pored velikog broja građana na ovom događaju i brojnih novinara i fotoreportera, nema ni jedne fotografije sa samog javnog leta. Ipak, ondašnja štampa je zabeležila:

„Naši snovu su se, dakle, ostvarili i na subotičkom konjskom trkalištu, gde se na sv. Stipana održavaju trke konja, a drugim danima pasu mirne krave, uz vatrene ovacije oduševljenih hiljada ljudi, poleteo je u vazduh i ponosno krstario  kroz srdžbom uzburkano vazdušno more, avion Ivana Sarića. Skršena je magija, sada je publika već videla da se krv naše krvi Ivan Sarić uhvatio u koštac sa vazduhom i pobedio ga. Besnio je skoro orkan, treba biti hrabar mornar da se otisne u ovakvo vreme. Zidovi tribina od dasaka su krckali, stenjali, povijali se, visoki stub za markiranje zamalo da se ne polomi. Iskušavajući boga, unoseći strepnju u svakog čoveka, s čovečanskim osećanjima, Ivan Sarić je seo u mašinu i leteo (...)

slika05

Uzletanje je kasnilo jer je vetar bio veoma jak. Vetromer je pokazivao brzinu od  12-14 m/s, te su iz redova publike molili Sarića da se ne kocka sa životom. Uz sve to hladnoća je bila nepodnošljiva, vetar nije popuštao i već su razglasili da će izostati uzletanje, kada je Sarić, uprkos svim protivljenjima, naredio da se na markacioni stub podigne crveno-bela zastavica: mašina polazi. I u takvom vremenu u kakvom u Budimpešti ne bi ni izvukli mašine, skočio je na mašinu. Vetar je srdito podizao krila motorne ptice, zbacio kapu sa Sarićeve glave, ali je motor već brektao, mašina je pošla i nakon zaleta od jedva 25 metara-napustila tlo.“

Sarić je tog 16. oktobra 1910. godine, pred 7.000 svojih sugrađana,  priredio “javni let”  preletevši, tom prilikom,  na visini od 20 metara, celo konjsko trkalište u Subotici. Toga dana Sarić je napravio još 2-3 leta, praveći vešto zaokrete i vračajući se na polaznu tačku, što je za ono vreme bio veliki podvig umešnosti pilota.

Tako je Ivan  Sarić, gradski knjigovođa, genijalni samouki konstruktor, graditelj aviona i hrabri letač iz Subotice,  postao  prvi čovek, na ovim prostorima, prvi pilot u Srbiji i na Balkanu, koji je uspešno poleteo spravom težom od vazduha, pokretanom sopstvenim motorom.

„O emocijama koje su ga obuzele prilikom izvođenja ovog istorijskog  leta, Ivan  Sarić se kasnije prisećao: „Osećaj da sam pobedio vazduh, da sam nad najvišom kućom u Subotici, da ću s vremenom stići još više pod oblake... to su osećaji koji se ne mogu izraziti. To samo jednom čovek oseća u životu.“

Ne samo da je bio neustrašiv i vešt letač, nego je Sarić  bio i dobar trgovac.  Tako  je već posle par dana od velike predstave na konjskom trkalištu, shvatio da mu slab motor od 25 KS predstavlja problem za pravljenje dužih letova. Prionuo je na posao da napravi nov, savršeniji avion, „Sarić No2“,pa mu je za taj poduhvat trebao i nov, jači motor.  

slika068. novembra 1910.g. Sarić je dobio odgovor od budimpeštanske firme „Vaš Geza i sin d.d.“ za kupovinu Delfosovog sedmocilindričnog motora od 60 KS po ceni od 7.600 kruna. Da bi smanjio troškove, Sarić je ponudio „u kompenzaciju“ svoj stari trocilindrični motor „Anzani“ koji je procenjen na 1.800 kruna, pa je tako, za nov motor, doplatio samo razliku od 5.800, za šta je tražio pomoć od Gradskog veća u iznosu od 5.000 kruna za motor i još 2.000 kruna za izgradnju „pravog“ hangara. Ovde upoznajemo još jednu Sarićevu osobinu, veštog trgovca, dobavljača, koji  je još davne 1910.g. uveo, danas savremene oblike trgovine: kompenzaciju, prodaju „staro za novo“  i naravno, donatorstvo i sponzorstvo.                                                                                                                                     

No, kako bilo, da bilo, novi motor se nije pokazao najbolje, pa iako postoje fotografije novog aviona sa sedmocilindričnim Delfosovim motorom, nemamo validnih podataka da je „Sarić No2“ pravio i uspešne letove. Ivan Sarić je, po nekim kazivanjima, uz pomoć subotičkih kovača i drugih majstora, uspeo da sam sebi napravi nov motor! Da ovo Sarićevo remek-delo, petocilindrični motor od 50 KS nije sačuvan u Muzeju vazduhoplovstva Beograd, teško bi bilo poverovati, da je jedan opštinski službenik, u vojvođanskoj palanci,  davne 1910. godine, uspeo  da  napravi takav tehnički podvig!

Sarić ni posle ovog uspeha ne miruje, već daleko od očiju javnosti, radi na projektu desetocilindričnog motora od 100 KS. Uspeva da za to zainteresuje komandu avijacije u Beču, pa pošto je uspešno odbacio sve optužbe za plagijat i dokazao originalnost nekih svojih rešenja,  Sarić nekoliko godina, tokom Prvog svetskog rata, provodi u fabrici aviona u Viner Nojštatu. Očigledno da je sudbina Austrougarske u Velikom ratu uticala i na sudbinu  proizvodnje Sarićevog avionskog motora, o čemu nema pouzdanih  podataka.

Ivan Sarić se još jednom, krajem leta 1935. godine, četvrt veka posle svojih prvih letova,  vraća na trkalište kraj fabrike đubriva „Zorka“ i to kao član Aero-kluba u Subotici. U članku pod naslovom „Sjajan uspeh aero-kluba u Subotici“ zabeleženo je i ovo: „Poslije podne je otpočeo program pred mnogobrojnom publikom. Piloti su svojim bravurama zadivili publiku. Sarić, stari veteran, ponovo je poleteo u visinu samo sada u najmodernijem tipu aviona. Sarić je s ovoga mjesta pre 25 godina prvi put se digao u visinu na aeroplanu koji je on sam napravio...“                                                                                                                                                                                 

Navikao na popularnost i okruženje novinara i svojih subotičana, Sarić je u poznim godinama, imao utisak da je zaboravljen. Za razliku od mnogih drugih pionira avijatike, Sarić je doživeo duboku starost. Umro je u devedesetoj godini života, 23. avgusta 1966. godine u Subotici.  Njegovi sugrađani, koji u praskozorju nastanka naše avijatike, daleke 1910. godine nisu shvatali pravu veličinu i značaj Sarićevog rada, odali su mu počast, podižući mu spomenik, sa postamentom u obliku „novčića sreće“ koji je uvek nosio sa sobom. Na postamentu je ucrtan avion „Sarić No1“ u prirodnoj veličini,  a u njegovom težištu stoji skulptura Ivana Sarića oslonjena, desnom rukom na bicikl, dok u levoj drži elisu aviona.  U sklopu proslave Dana grada 2010.g. spomenik je rekonstruisan uz postavljenu odgovarajuću rasvetu. Aero-klub u Subotici nosi ime „Ivan Sarić“, Prva tehnička škola dobila je naziv „Ivan Sarić“. U Gradskom muzeju Subotice, u Muzeju vazduhoplovstva Beograd  i u Sportskom i poslovnom centru „Vojvodina“ u Novom Sadu,  postavljene su izložbe povodom 100 godina od prvih letova avionom Ivana Sarića, letova koji su ujedno obeležili i 100 godina od nastanka avijatike u Srbiji i na Balkanu.

I ove, 2020. g., nakon 110 godina od prvog Sarićevog leta, on nije zaboravljen. U centru Novog Sada, 16. oktobra 2020.g. u galeriji La Vista je otvorena izložba fotografija o Ivanu Sariću, njegovom životu i radu i podvigu koji je napravio, a u Subotici, Aeroklub „Ivan Sarić“ je organizovao memorijalno okupljanje na Aerodromu „Subotica“ uz odavanje pošte, otkrivanje spomen ploče i prikazivanje dokumentarnog filma o Ivanu Sariću. Na kraju, održan je i prikaz letenja u čast velikana našeg vazduhoplovstva, Ivana Sarića.

Fotografije: Muzej vazduhoplovstva Beograd                                                  Tekst priredio:

 Gradski muzej Subotica                                                                          Željko Vuletić, generalni sekretar VSV

                                                          (Korišćen materijal iz knjige „Ivan Sarić“, Mirka Grlice)

 

fer play2014